Све у причама бива
За преузимање банера копирати следећи код:

Молимо вас да, уколико сте у могућности, својим прилозима помогнете одржавање овог сајта намењеног малим и великим причољупцима, где ће сав новац бити употребљен за штампање књига, које ће бити бесплатно поклањане деци. Унапред хвала у име наше и све оне деце коју ћете, заједно са нама, дао Бог, обрадовати!

Драги причољупци!

Добро дошла, драга децо, мала и велика, сваког раста и узраста, ви који то јесте и ви који ћете то постати.

Овде, у зачудном свету бајки, басни и прича, где се машта и стварност преплићу, жеље са остварењима дотичу, а чуда постају могућа, желим вам да нађете оно што тражите, а можда се у нечему и препознате. Али, да би се то и догодило, а ви уронили у неку од прича у потрази са собом или нечим што је само вама од значаја, потребно је да имате кључ.

Какав је то кључ? Онај који отвара врата разумевања. Јер прича, као ни сама уметност приповедања, није пуко измишљање, већ умногоме осмишљавање  и уобличавање оног што се већ искуствено проживело, или оног што би могло да се деси, покаткад предупреди. Тај кључ јесте вера. Јер, ако не верујете, нећете ни разумети, казује нам Пророк Исаија (7,9).

„Али, шта је вера?“, упитаће неко. „Вера је… тврдо чекање онога чему се надамо…“, каже у својој посланици Јеврејима Свети Апостол Павле (11,1).

Задржимо се на трен на изразу тврдо чекање. Несумњиво, реч је о непоколебивој истрајности да ће надање бити услишено, односно – да ће Истина и Љубав победити.

Међутим, има међу нама оних којима је лакше да се изговарају како ни чуда ни бајковитост немају основа, тврдећи, без икаквог доказа, да је то све претеривање. Јесу ли у праву? Хајде да видимо!

„У бајковитом приповедању дешава се немогуће, баш као што је горе немогуће премештати“, говоре и подсмевају се. Но, да ли је баш тако? Сетимо се да је Господ послао свега шачицу неписмених апостола да у своје време проповедају и шире веру по свету. Зар се тај задатак не чини попут планине, па још какве: шака њих спрам целог незнабожачког света!? И шта се десило? Не проповеда ли се Христос свуда по свету?

Видимо да је тако. Дакле, планине је могуће измештати. Ако је могло у стварности да се збуде, зашто се, не само као пример, већ још пре наук, не би могло наћи и у приповедању?

Тако је, заправо, свеједно да ли је искушење стварно или измаштано; његова главна одлика је да се указује као огромна и, на први поглед, непремостива планина. Али што је искушење веће, то је и онај, на кога се намерило, простији и, по својој спољашњости, неугледнији, али велелепан у тајности свога срца. Он је мали собом, али велик вером, то јест Богом.

Но, противници кажу да је то лудост, већ да се треба уздати једино у себе. Проверимо и ову тврдњу!

Узмимо за пример Давида и Голијата. Давид је у своме срцу имао Господа, вечно и незалазно Сунце правде, а Голијат, на истом месту, самог себе – земљу и прах. Зато га је то исто Сунце, Светло којим видимо светлост (Пс.36,9), и ослепило, и таквог, обневиделог, било га је могуће обичним каменчићем оборити. А присетимо се: Давид беше најмлађе и нејако дете, но Господ није гледао на оно што гледају људи. Давид верова Богу и у својој га слабости прослави и Бог га не заборави.

Видесте ли сад неразумност тврдње да се једино у себе ваља уздати? И то се и до дана данашњег дешава: смерни Давид и даље обара самозване Голијате, ма ко они били (један или многи), и ма како се звали. Бајковитост носи у себи то сазнање те га и узима за наук. Тиме је бајковито приповедање искреније од оних који устају против њега. И једнако је примљено на сваком језику, и свим странама света. Јер тражи, као сам живот људски што тражи, веру – да је све могуће оном који верује. А да верујемо позвани смо сви, али је мало изабраних. Стога се чини да Правда доцни, али сви знају да на крају долази. Она само стрпљиво чека онога ко ће на њен позив потврдно одговорити са свом смелошћу и одважноћу. И кад се нађе праведник који ће је прославити и Правда ће њега увенчати. Зато је сасвим умесно да се на крају нађе:

„Живели су срећно до краја живота“.

 

49977943_1255728047_00